[RECENZIJA] Harakiri For The Sky - III: Trauma (2016)

Published on by IGOR LAZAREVIĆ

[RECENZIJA] Harakiri For The Sky - III: Trauma (2016)
[RECENZIJA] Harakiri For The Sky - III: Trauma (2016)

Ovaj opaki bend nam dolazi iz Austrije, gradova Beča i Salzburga, oformljen je 2011. godine i već imaju tri albuma iza sebe, od kojih je poslednji upravo ovaj "III: Trauma“ čija recenzija upravo sledi. Bend karakteriše mešavina black metala i post-rocka, iliti post-metala, najbolje rečeno post-black metal bend.

S velikim entuzijazmom počinjem s preslušavanjem albuma benda, čiji nastup sam imao priliku da gledam u klubu Fest u Zemunu pre koju godinu. Moram pre svega pohvaliti jako jako dobru produkciju, koja je po meni dosta bolja neko u prethodniku "Aokigahara“. Počinje prva pesma i zvuči mi kao totalno post-rock, ali vrlo brzo se osvestim i setim koji bend slušam. Ali jako jako lep početak albuma. Kako inače karakteriše pomenuti žanr, muzika je dosta depresivna, gitare, bubnjevi gotovo savršeno odsvirani, zvuk ne može biti pogodniji za ovakv vrstu. Uz muziku koju karakteriše depresija, pevačev glas dodatno još više doprinosi tom osećaju, iskreno jedan od najboljih vokala koje sam imao prilike da čujem. Tempo u svakoj pesmi varira između onih sporih deonica gde svaki instrument ne može biti sporiji i onih blast deonica koje vas u sekundi probude. Neke deonice zvuče dosta apokaliptično i iskreno, lepo idu uz ovo trenutno vreme kakvo je u mom kraju, tmurno, dosta vetrovito i hladno. Prosto na albumu i na svakoj pesmi pojedinačno ima dosta delova u kojima se sav naježim dok slušam i zamišljam kako bi izgledalo snimiti neki spot gde bismo samo njih gledali kako sviraju, a oko njih kako besni oluja uz totalnu pomrčinu na nebu. Obožavam deonice na gitarama karakteristične za post-rock, u kojima su melodije dosta brze. Bend je nastavio svoje putovanje uz dosta čistu, dinamičnu i melodičnu muziku, moram priznati dosta bolju, nego na prethodna dva albuma. Kako album odmiče sve više i više, onima koji ne gotive pomenuti žanr, možda će početi album malo da dosađuje, ali onima koji ovo vole, voleće zauvek. Pravo je uživanje slušati ovakvo remek-delo!

Produkcijom na ovom albumu su me totalno oduvali, jer zaista su sada odradili najbolji posao i sklopili su dostojnog naslednika za "Aokigaharu“. Album je dosta originalan i zaista ne mogu da ga uporedim sa bilo kojim drugim koji sam već čuo negde od nekoga, veoma je prepoznatljiv. Prelepa hladna savršena celina u kojoj obiluju tuga i depresija, prosto sklop koji je stvoren za osobe koje su zapale u neku vrstu depresije, a žele da se zakopaju još dublje nego što već jesu. Naravno, album je preporučljiv za sve koji vole pomenuti žanr, nezavisno od njihovog raspoloženja. Ne moraš slušati ovaj žanr samo kada si depresivan, zar ne? Album cover je pogodan za žanr, veoma lepo nacrtan i definitivno mi ne bi bilo teško da pretpostavim da je u pitanju neki post-žanr bend.

Tehne (muzika, produkcija...): 96%

Poesis (kreativnost, originalnost...): 91%

Album cover (privlačnost, uverljivost...): 95%

Konačna ocena: 94%

Published on Recenzija-Review

Comment on this post