[RECENZIJA] Subscale - The Last Submission (2013)

Presretnu me pritajeni zvuk "Intersepcije" koji je uspeo odmah da me uvuče u svet misli. Hoćemo li biti probuđeni iz uljuljkanosti svog sebičnog postojanja? Prva pesma na The Last  Submission albumu grupe Subscale nam poručuje - WAKE UP, a sve to uz groovie zvuk modernog metala i pevljiv refren. Brutalnost nasilnog buđenja i melodičnost. Počinje da se kotrlja industrijskim šinama kompozicija od 10 vagona, povezanih tako da skoro ne primetimo prelaze između pesama. Kula od karata pada, kako se kaže u rečima ove pesme, a ja prelazim u drugi vagon nazvan "Fictional Constructs". Sledi još više agresije uz presek govora Velikog Diktatora, Čarli Čaplin da začini. Srednjim tempom se vozim i dalje dok se besno nameće pitanje – gde je naš Arhitekt? Prekid rutine, u sledećem vagonu ima više haosa, odnosno više kor (core) elemenata. "Antecedent", sa dodatkom djenta, a arhitektami i hardkora. Napomenuću ovde da je djent na celom albumu sasvim lepo i umereno implementiran. Možda bi neko primetio da ima značajan broj gitarskih breakova, a meni se čini da ih ima taman koliko treba. Brojao nisam, nismo toliko otišli u math metal. Tu i tamo, začini se kojim progresivnim elementom i ne primetih da sam već upao u "Method And Manner". Vrlo dobar balans nabijene agresije i melodičnog refrena, uz dobru dozu djenta. A onda low end zveckanje i počinje ekstrakcija, pesmom "Pull The Threads". Clean gitarica i lepa solaža su tu da kreiraju fantastičnu atmosferu, dok bubanj tutnji – otvaraju prostor ispunjen nostalgičnim notama. „Gde smo sad?“ – vaistinu životno pitanje, koje retko ko sebi postavlja danas. Ovde imamo odličan, clean vokal – refren, pa udara noise, statika, šum koji prerasta u "Realizaciju". Nadao se čovek, težio, a onda se razočarao, reči kazuju. I odista sav taj bol preseče ženski vokal! Prijatan momenat, vrlo dobra baladična pesma. Možda ima malo patetike i više core-a nego što je ukusno, ali sva sreća ipak ne prelazi u emo zonu. Posezanje (Outreach) za majkom? Malo besa i odosmo u deathcore, jer kako pesma poručuje – svi smo lažovi, ništa nije večno ili trajno. Nadam se samo da nije u pitanju razočarani tinejdžer koji će pokušati 36 puta da se ubije, jer se prvi put susreo sa nihilističkom razjedajućom silom. Growlanje upada a za njim i presuda (The Verdict) – instrumental. U pravi čas namesto opela za posrnulo dete. Uzdam se da ova fina kombinacija modern industrial metala sa elementima djenta i core-a neće otići u neki screamo (emo) fazon nego po formuli – više progresiv, manje kor.

Mali presek pred kraj. Što se tiče grafičkog rešenja, omota – čoveka odista guši post-moderna civilizacija, a guši on i samog sebe. Ipak, tu i tamo, možemo da se napunimo svežim vazduhom, a krizna vremena su i najplodonosnija u umetničkom smislu. Dobar omot, totalno se uklapa u atmosferu, muziku i liriku. Nastavljam sa muzikom.

 The Last Submission udara energično, kao očajnik rešen da ustane i bori se do kraja. Tako treba. Odmerena solaža uz ritam koji neumoljivo melje, a onda reči koje vraćaju optimizam i neku formu vedrine. Specifična ritmika označava početak završnice - Endgame. Kritički osvrt na trenutno vladajuću svetsku ideologiju koja nas dehumanizuje, obezličava i puni prazninom. Poručuje da smo zaslužili patnju jer se odveć dugo ponašamo kao bogovi. Ja bih tu pak dodao ispravku – verovatno jesmo štošta zaslužili, ali uprkos tome dobijamo bol kao nagradu, a istina je da se odveć dugo ponašamo kao „stoka“, a da se ponašamo kao gospoda ili bogovi, sve bi i bilo drugačije. Doduše, verovatno u tom slučaju ne bi bilo prostora za muziku ispunjenu tragikom, što bi opet bio nedostatak. Sve ima svoje, a ovaj album preslušah sa uživanjem.

Ocena

Tehne (muzika, produkcija...): 90%

Poesis (kreativnost, originalnost…): 78%

Konačna ocena: 84%